PREVODILAC I LEKTOR NA FILOLOŠKOM FAKULTETU U PENZIJI
JEZICI
A – srpskohrvatski; B- francuski; C – engleski
OMILJENA VRSTA PREVODA
književni, i proza i poezija.
PREVODILAČKO ISKUSTVO
50 godina
SA TRANSLABOM OD
2017. godine
ŠTA DRUGI NE ZNAJU O VAMA?
Pošto sam u prvoj fazi svog profesionalnog rada morao da prevodim svakojake tekstove, što političke, što takozvane “stručne”, zarekao sam se da nikad neću prihvatiti da prevedem neko književna delo za koje ne bih bio poželeo da sam ga sam napisao. Inače, osim mojih najbližih, malo ko zna da sam u ranoj mladosti želeo da budem lekar (čitajući Kroninove romane), zatim da studiram filozofiju, pa političke nauke, da bih se igrom slučaja upisao na Filološki fakultet i tada otkrio da je ta oblast zapravo moja prava vokacija.
O KARIJERI
KADA I KAKO STE SE ODLUČILI BAVITI PREVOÐENJEM? KAKO STE POSTALI PREVODILAC?
U početku to nije bila baš samo moja odluka: želeo sam da, uz studije i radim, pa sam konkurisao za prevodioca-spikera u emisijama na francuskom jeziku. Zapravo, moja sestra me je ubedila da konkurišem. Ni tada konkursi nisu bili baš sasvim transparentni, pa sam pomislio da nemam nikakve šanse i da će verovatno “nečije dete” dobiti taj posao, pošto ja nisam imao nikakvu “štelu” ili vezu, niti poznavao ikoga iz te branše. I, nekim čudom, ušao sam u uži izbor i – pokazao se kao najbolji, te dobih taj posao. Tako je počelo u sjajnom društvu iskusnih i vrlo obrazovanih koleginica i kolega. Ako sam kao mlad priželjkivao da jednom prevedem neke knjige koje su me tada opčinjavale, a jesam, sad je bila prilika da naučim dosta toga u prevodilačkom poslu. Tako je počelo to “vanknjiževno” prevođenje, a kad sam ušao i u pedagoške vode kao lektor na Filološkom fakultetu, već sam imao iza sebe nekoliko ozbiljnih književnih prevoda. U suštini, moja ljubav prema prevođenju proistekla je iz ljubavi prema knjigama koju osećam još od najranijeg detinjstva.
NAJDRAŽI PREVODILAČKI PODUHVAT
Onaj sa samog početka: prevod romana “Zebra” Alexandrea Jardina, koji je dobio prestižnu nagradu Femina. Taj je tada dečko od samo 23 godine napisao svoj čuveni roman, apologiju bračne ljubavi i dugo bio opsednut tom temom. A prestao je dva dana uoči njegovog planiranog dolaska u Beograd na promociju knjige, pošto ga je njegova voljena Hélène, brutalno napustila ne mogavši više da izdrži teret njegovih emocija prema njoj, a njega bacila u duboku depresiju.
NAJPONOSNIJI TRENUTAK U KARIJERI
Kad sam dobio, u razmaku od samo mesec dana, dve nagrade za književno prevođenje: prvu Zlatna frankoromanistika iz legata profesorke Margarite Arnautović, a druga: nagrada Branko Jelić, profesora čiji sam nekad bio student, a koju dodeljuju Francuski institut, Filološki fakultet i Udruženje književnih prevodilaca Srbije. Pre toga sam bio jako ponosan na orden Viteza Legije časti koji mi je dodelio francuski predsednik Mitterrand prilikom zvanične posete Jugoslaviji 1983., za “očuvanje i negovanje francuskog jezika u prijateljskoj Jugoslaviji”.
VI NA POČETKU KARIJERE I SADA – OPIŠITE RAZLIKU. ŠTA BISTE REKLI SEBI NA POČETKU KARIJERE?
Razlika je velika: sad imam na raspolaganju jedan mnogo ozbiljniji intelektualni prtljag, veliko iskustvo, ali i veće tehničke mogućnosti: većinu nedoumica u vezi s kulturnim i istorijskim referencama mogu da nađem na Internetu, fizički je lakše, jer ne moram, kao nekad, da lupam po tvrdoj tastaturi pisaće mašine. Sebi bih rekao isto što i sad kažem, mlađima: čitaj najviše što možeš, putuj što više i upoznaj što više različitih ljudi i naroda, ali ne zapostavljaj ni radosti života koje pripadaju mladosti, kao što ih ni ja nisam zapostavljao, o, nikako ih nisam zapostavljao…
KO JE NAJVIŠE UTICAO NA VAS KAO PREVODIOCA (MENTOR, KOLEGA I SL.)?
U samom pristupu prevođenju bio sam fasciniran velikim prevodiocem, piscem i intelektualcem Stanislavom Vinaverom i njegovim izuzetno nadahnutim prevodima klasika, posebno “Gargantue i Pantagruela”, ali i prevodima dela anglosaksonske književnosti. Osim njega fascinirao me je i pokojni Danilo Kiš koga sam često spominjao studentima zbog njegovog neprevaziđenog prevoda na srpskohrvatski romana Raymonda Queneaua “Zazie dans le metro“ („Caca u metrou“), kao primer stvaralačkog pristupa i slobode koju mogu sebi da prigrabe, kao prevodioci, samo veliki književni stvaraoci kakav je Kiš bio.
OPIŠITE NEKI ZANIMLJIV (SMIJEŠAN, POUČAN ITD.) MOMENAT U KARIJERI
Bilo je to davno, konsekutivno sam prevodio u jednoj afričkoj zemlji razgovore između jednog tadašnjeg visokog jugoslovenskog rukovodioca i jednog ministra te afričke, frankofone zemlje. Usred jedne poduže govorancije našeg šefa delegacije, Crnogorca, došle su na red i one poznate fraze pune pleonazama, tek da se “meblira” inače prazan razgovor, te ovaj krene “…I ja sam siguran da će se naši odnosi još unapređivati, kako u oblasti saradnje, tako i kooperacije!”, i ja to sve lepo prevedem na francuski I kažem “…sur le plan de notre coopération“. Na šta on odmah odreaguje: „prevedi sve što sam reka, ti si reka kooperacija, a đe ti je saradnja?“ Ja pomislim da ako je on mogao da izvali jedan sasvim nepotreban pleonazam, valjda mogu i ja, pa se ispravim: „Aussi bien sur le plan de la coopération, que de la collaboration“ – na šta on skoči: „Što to pričaš, avetinjo, nijesmo mi nikakvi kolaboracionisti!“ Inače je taj rukovodilac po obrazovanju bio diplomarani filolog, romanista.
KAKO JE PANDEMIJA UTICALA NA VAŠ POSAO? ŠTA JE DRUGAČIJE?
Nije uticala previše, i ranije sam radio književne prevode kod svoje kuće, a i one druge, « vanknjiževne ». Jedino su izostali usmeni prevodi, ali zato sad držim on line obuke za konferencijsko prevođenje.
O PREVOÐENJU
KAKO IZGLEDA VAŠ PREVODILAČKI KUTAK?
Ima ih dva: u Beogradu je to u dnevnoj sobi moj radni sto s računarom, štampačem i skenerom, a sto je uokviren policama s knjigama koje najčešće koristim. U Velikom Gradištu na Dunavu, gde sve češće boravim od kako sam u penziji, to je jedan veliki hrastov sto sa istom konfiguracijom kao u Beogradu, ali s nešto manje knjiga – većinu sam već digitalizovao i eno ih na mom HD, uključujući naročito rečnike.
VAŠ STIL: KAKO PRISTUPATE PREVODU KNJIŽEVNOG TEKSTA?
Kao čitalac. Da bih se upustio u prevođenje nekog književnog dela ono mora da mi se dopadne kao čitaocu. Bez toga rizikujem da mi odbojan stav prema delu oteža posao, da ga doživim kao prinudu. Ali već prilikom tog prvog čitanja, što svesno, što nesvesno, uočavam neke ključne elemente: stil, posebno jezički registar, kulturne reference dela. A kad počnem da prevodim, to radim dosta sporo, ali zato kasnije imam obično vrlo malo da menjam ili poboljšavam, ali ipak i toga ima uvek.
AUTOR ILI TEKST KOJEG JOŠ NISTE IMALI PRILIKU DA PREVEDETE, A ŽARKO BISTE ŽELJELI
Frédéric Beigbéder.
NAJVEĆI IZAZOV: AUTOR ILI TEKST
Autor: Fernand Braudel, L’Identité de la France, zbog odsustva ekvivalenata za mnoge pojmove, termine i reči u srpskohrvatskom jeziku. Na primer u poglavljima u kojima autor opisuje oblike poljoprivrede i saobraćaja u Srednjem veku u Francuskoj, on navodi nekih dvadesetak rečnih plovila. U jeziku prevoda, postoji manje od deset. Trudio sam se i smislio na srpskohrvatskom neke od tih termina koji odgovaraju duhu i morfologiji našeg jezika, a neke sam morao da prikažem opisno (ali bez fusnota). Kad sam pogledao i našao na internetu primer prevoda iste knjige iz pera jednog ruskog kolege, video sam da je on sve nazive francuskih plovila za koje u ruskom jeziku nema ekvivalenta jednostavno trankskribovao na rusku ćirilicu, što je meni bilo apsolutno neprihvatljivo, osim ako je reč o nekim baš velikim civilizacijskim razlikama.
ZAVRŠITE REČENICU: DOBAR PREVODILAC…
…je onaj koji je svestan svojih mogućnosti i dometa i koji nikad ne prestaje da uči.
OMILJENI CITAT IZ TEKSTA KOJI STE PREVELI
”Čim mi neko kaže da je Parižanin već četvte generacije, odmah znam da mi govori neko ko je duhom preispoljni provincijalac…” (Fernand Braudel, “Identitet Francuske”, CID, Podgorica, 2010.
DA NISAM PREVODILAC, BIO BIH
PIsac, ili bih se bavio sociolingvistikom, a verovatno bih bio i jedno i drugo, mada sam u ranoj mladosti hteo da budem najpre lekar, pa filozof, pa politikolog, a jezikom sam počeo da se bavim, mislio sam, slučajno, a zapravo je jezik moja jedina stvarna vokacija. Čini se da ipak ništa nije slučajno.
SAVJET MLADIMA ILI ZAINTERESOVANIM ZA PREVODILAČKI POSAO
Prvo pročitajte mnogo dobrih knjiga u papirnom izdanju (za razliku od digitalnog, papirne knjige imaju svoj personalitet, čak izvesnu senzualnost, težinu, obline, zavodljiv miris štamparske boje…) a zatim dobro naučite najpre maternji jezik, a zatim i strani jezik ili jezike. Čitajte dobre prevode, naročito prevode velikih dela svetske književnosti. Svoj prevod ponovo čitajte posle pauze od najmanje jedne sedmice, kao običan čitalac i uočavajte sve ono što biste i sami zamerili nekom drugom pevodiocu. Trudite se da vaš prevod deluje kao da je originalno napisan na jeziku prevoda. Bar u početku, a najbolje uvek, svoj prevod dajte na čitanje iskusnijem prevodiocu koga cenite I za koga ste sigurni da je dobronameran. Ne očekujte da ćete se obogatiti zahvaljujući književnom prevođenju.
RIJEČI MUDROSTI LI MOTIVACIJE
Ili za veliki novac radiš ono što ne voliš, ili za mali ili nikakav novac radiš ono što smatraš svojom vokacijom i što te ispunjava. Ili se dobro udaš/oženiš, a onda radiš šta god hoćeš.
O TRANSLABU
ŠTA ZA VAS ZNAČE TRANSLAB RADIONICE?
Znače mi pre svega susret s ljudima i ženama za koje me vezuje zajednička ljubav prema knjizi i književnosti, prepoznavanje istih nedoumica, razmena iskustava, izvesno pozitivno saučesništvo u dobru usred loših vremena, komunikacija na istom jeziku za koji se mnogi upinju da ga smatraju različitim u uverenju da ga samo imenom mogu učiniti različitim do nerazumljivosti.
OPIŠITE NEKI ZANIMLJIV MOMENAT SA TRANSLABA
Jedan sasvim vanknjiževni događaj: na jednoj od prethodnih radionica književnog prevođenja pre pandemije, uživo, ispostavilo se da je jedna učesnica, najstarija po godinama od svih ostalih, iz jedne poznate bošnjačke porodice, tetka čoveka koji je danas u Srbiji jedan od dva najozbiljnija kandidata na predsedničkim izborima u aprilu ove godine.
OSTALA PITANJA
ŠTA TRENUTNO ČITATE?
Najnoviji roman Orhana Pamuka, “Noći kuge” (“Veba Geceleri”) u vrlo uspelom prevodu Mirjane Marinković, orijentalistkinje koja je, za moj ukus, mogla da izbegne fusnote, mada sam svestan da su i one ponekad neizbežne. Fusnote prekidaju bliski odnos koji se uspostavlja između teksta i čitaoca umetničke proze. Pogotovo u prevodima na naš jeziku koji inače obiluje orijentalizmima nema potrebe fusnotom objašnjavati šta znače neki od njih koji su i inače postali deo našeg jezika kao tuđice ili pozajmljenice. Ali to je samo da bih izbalansirao inače vrlo lepo mišljenje o tom prevodu.
OSTALA INTERESOVANJA
Mnoga, od muzike do gastronomije, a posebno istorija i sociologija.
KOJI JOŠ JEZIK BISTE VOLJELI DA NAUČITE ILI ZNATE?
Voleo bih da doučim nemački i španski, i da naučim turski, a da na svahiliju naučim da kažem nešto više od dva pozdrava i još par prostih rečenica. Svahili je čudo od jezika: na njemu komunicira više od polovine Afrike, a sastoji se od vrlo raznorodne leksike: iz porodice bantu jezika, iz leksike hindu jezika i arapskog jezika, s potpuno različitom sintaksičkom strukturom od jezika s kojima smo u češćem kontaktu. Pravi izazov.