Piše: Françoise Wuilmart[1]

Preveo: Vladimir Pavlović

Sasvim nedavno, na jednom mondenskom koktelu, čujem neku novinarku kako hvali stil jednog američkog romana… koji je pročitala na francuskom. Očigledno joj ni na kraj pameti nije bilo da je taj stil koji je toliko hvalila takođe, ako ne i naročito, stil prevodioca čije je ime, naravno, prećutala (da li ga je uopšte znala?). Kao vatrena pristalica trenutnog utuka na utuk, dok je spor još vruć, ja se uz sav rizik okomih na tu gospođu, podsetivši je da postoji neki prevodilac koji je odgovoran za taj stil kome se ona divi, i da je taj prevodilac… «pisac, jedan kroz jedan»… Reč je izletela, kap koja joj je prelila čašu! Ne, prevodilac nije pisac, tvrdila je srdito… i poštedeću vas ovde gomile sinonima za sintagmu «sluga nadničar iz senke…» kojima mi je počastila uho. Moje smoreno uho, razume se. Istina je da ja nisam koristila izraz «autor» (a već znamo da je prevodilac autor makar na pravnom planu jer je tvorac originalnog intelektualnog dela). Ne, koristila sam (s pravom) izraz pisac. Koji znači nešto više od izraza «autor».

Šta se zbiva u mojoj glavi i u mom telu dok prevodim? Pre svega, ja «primam», ja sam primalac jednog, recimo… «univerzuma», fiktivnog ili stvarnog, koji mi se «prezentira» u nekom obliku koji određuje izvesno viđenje, izvesan doživljaj, da, neki sadržaj: uz mogućnost da se isti fenomen «poetizuje» na bezbroj načina. Podsetimo se Queneauovih Stilskih vežbi , 99 načina da se opiše ista scena. Dakle 99 različitih pogleda, 99 različitih registara, 99 različitih ambijenata, i in fine 99 različitih efekata koji deluju na mene kao čitaoca. Queneau je sebi nametnuo izvesnu književnu prinudu u svakoj od tih vežbi (mora se, zbog Oulipoa![2]). Umberto Eco, koji je te vežbe preveo na italijanski, ističe da Queneau «rado izvrće estetske vrednosti vezane za retoričke figure kako bi mogao voditi svoja parodijska i ludička istraživanja jezika». I zaista, često ćemo umirati od smeha čitajući te vežbe, kao ova četiri načina da se kaže ista stvar u zavisnosti od zadate prinude:

  • Doći će, rotkve strugane, pomislih već, stojeći pod bujno rascvetalim suncokretom (Botanički)
  • Posle male seanse helioterapije (Medicinski)
  • Posle blesavog tapkanja na odvratnom suncu (Pogrdno)
  • Posle jednog reš čekanja pod suncem rastopljenog maslaca (Gurmanski)[3]

A i kad bismo mi prevodioci svi bili nekakvi Queneaui, i kad bi naš rad na restituisanju, na posredovanju, bio samo to: «preoblikovati» neku «tuđu» formu, neki «aloformni» oblik u jezičkom materijalu mog jezika po diktatu jedne fenomenalne prinude: zabrane da opisujem «moje» sopstveno viđenje stvari odnosno scene koju čitam, obaveza da reprodukujem viđenja nekog drugog, njegov način viđenja, njegov način na koji doživljava tu scenu, njegov način da viče ili da šapuće. Za profesionalce to je nešto očigledno, naravno, ali izgleda da nije i za tu gospođu koja nas, i ne znajući da to čini, svodi na nivo V.I., na nekakve mašinske prenosioce sadržaja, na nekakav hodajući Deepl[4].

A kad ja prevodim sadržaj/formu mog autora, tad se i ja «razgalamim» sopstvenim glasom da bih čula pravu reč, odgovarajuću melodiju, originalan ritam, doterujem, obrćem rečenicu da bih postigla iste efekte, tačno iste one koji deluju na mene ili, tačnije, na nas preko teksta, bilo da su oni estetske, konotativne, čulne, cerebralne prirode, i tako dalje. Prevodim, dakle pišem!

Prevodilac je nesumnjivo pisac, ali pisac zauzdan, a to me podseća na tako znakovit naslov knjige Gabriele Leupold i Katharine Raabe: «In Ketten tanzen», plesati u lancima, posvećene prevođenju kao veštini interpretacije. Taj naslov upućuje na jedan poznati Nietzscheov citat koji se izvorno odnosio na pisanje u antici, a koji autorke te knjige ovde primenjuju na prevođenje. «Frei ist, wer in Ketten tanzen kann», pisao je Nietzsche, «Slobodan je onaj ko uspeva da pleše u lancima», da ostavi utisak lakoće, prijatnosti, lepote koja se postiže posle dugog i teškog rada koji vas najpre prikuje za pod (lanci) da bi vas potom uzneo do uzvišenosti (ples).

To je, naime, zadatak prevodioca: ostaviti utisak slobode, doduše teško stečene slobode, dati nov život nekoj pesmi s brnjicom preko usta i u lancima, a ipak potpuno otvorenog pogleda i sluha prema Drugom.

Eh da, ja sam prevodilac/prevoditeljka, dakle pisac/spisateljica,

jedan kroz jedan,

Svidelo se to vama ili ne, Gospođo.

[1] Videti predavanje autorke koje se u nekoliko tačaka dodiruje s ovim tekstom: https://books.openedition.org/apu/6638 (prim. prev.)

[2] Udruženje matematičara koji su imali projekat da matematičkim modelima stvore «potencijalnu književnost» – https://hr.wikipedia.org/wiki/Oulipo (prim. prev.)

[3] Ovi citati u prevodu su preuzeti iz knjige Rejmon Keno. Stilske vežbe, u prevodu Danila Kiša, Beograd, Vulkan, 2022. (prim. prev.)

[4] Deepl – Aplikacija za mašinsko prevođenje – https://www.deepl.com/en/blog/how-does-deepl-work (prim. prev.)

Lektorisala: Sandra Zlotrg